...Gradski prevoz, gužva, zagušljivo. Počelo je neprimetno da mi smeta, ali za kratko vreme od nekoliko meseci, putovanje prevozom se pretvorilo u noćnu moru: ljudi koji pilje u mene, nedostatak vazduha koji se pretvarao u gušenje i ogroman strah koji mi je još više paralisao pluća. Tako je jedno obično, svakodnevno putovanje od petnaestak minuta za mene postalo dvostano mučenje. Ulazak – panika, izlazak na sledećoj stanici da bih se malo smirila...ponovo ulazak, pa izlazak...i tako u krug
Samo tri puta na sastancima emocionalnog prihvatanja bila su dovoljna  da se rešim straha od vožnje autobusom. I ne samo to, sznala sam i prihvatila štošta lepog o sebi.
I danas se vozim u prepunim autobusima...a kada se ponekad setim kako je to izgledalo ranija, umesto da me uhvati panika, samo se osmehnem i kažem sebi: ti tek sada znaš koliko si srećna devojka.

Jelena S. , 24 godine
Beograd


......Svaki pa cak i najmanji stres izazivao je u mojoj glavi nesnosne vrtoglavice. Nisam znala kako da izadjem na kraj sa tim. Doktori su olako pripisivali tablete, koje mi u stvari nisu uopste pomagale. Odlucila sam da probam nesto novo. Razgovori sa Elizabetom pomogli su mi da spoznam gde je problem, i kako da se sama suocim sa tim. Cesto ni sami nismo svesni sta je u stvari problem.Kada shvatimo sta je to sto nas muci, onda mozemo i pomoci sebi. Necu reci da je lako, i da ce se problem resiti preko noci.Ali koliko zelimo pomoci sami sebi, toliko ce nam i biti lakse. Moje vrtoglavice su nestale,a na probleme oko sebe gledam iz drugog ugla.

Jana L. , 34 godine
Beograd


....Vrata sam zaključavao deset minuta. Nekoliko puta se vraćao da proverim da li su dobro zaključana. Ruke sam prao vrlo često i temeljno. Činilo mi se da i pored toliko pranja nikada nisu čiste. Stvari su u sobi morale svakog momenta da budu na svom mestu. Naravno, sve to mi je svakodnevno oduzimalo dosta vremena.
Pa, ipak mi je trebalo više od petnaest godina da prihvatim da je to „problem“. Ja sam smatrao da sam samo pedantan, temeljan i savestan.
Dalje tako nije išlo i morao sam da se lečim. Pokušao sam sa lekovima. Nije bilo nikakvih rezultata. Išao sam i na psihoterapije. Naučio sam i kako i zašto mi se to dešava, ali šta je sve to vredelo kada sam i dalje zaključavao vrata do besvesti.
Na ove seanse sam krenuo slučajno. Preporučila mi je koleginica na poslu, pošto se njena sestra na taj način rešila nekih strahova.
„Hajde da probam i to čudo“ – mislio sam.
Posle prvog sastanka, dok sam po deseti put mlatio kvaku na vratima, počeo sam da se smejem samom sebi. 
Išao sam četiri puta. Sada bih rekao da ličim na normalnog čoveka. A i moji se slažu. Čak sam sinu kupio papagaja, pošto je to oduvek želeo. Naš novi kućni ljubimac šeta svuda po kući i prlja gde i šta stigne. Ja sve to herojski izdržavam.
Zahvalan sam puno Elizabeti na svemu  što smo postigli, ali ono što sam zapamtio i što mi najviše znači je otprilike ovo: mi odlučujemo da li će problem kontrolisati nas, ili ćemo mi kontrolisati svoj problem.

Boris K. , 43 godine
Beograd


...Prošlo je osam godina od mog povratka sa fronta...bila je jesen, godišnje doba koje sam do tada najviše voleo...i onda mi se dogodilo...naglo, kao kada vam otkaže srce...strašna nervoza, nesanica...u roku od nekoliko dana ja sam od psihički stabilne osobe (psiha, a šta je to?), došao do anksioznosti, depresije, PTS- a (posttraumatskog stresa)...pojmovi o kojim nisam puno znao...da li vam je poznat osećaj da uveče legnete u krevet uznemireni, a ujutru ustanete u panici posle neprospavane noći... i tako godinama...nisam znao da li mi je gore kući ili na poslu, u prevozu ili na ulici...strah, vrtoglavica, nervoza, mučile su me kadkad pojedinačno, a kadkad udruženo. Panični napadi su me razbijali. Na momente bih sam sebi govorio: „Hajde da vidim dokle ćeš ovako? Da li ima kraja ovim mukama?“
Naravno, potražio sam stručnu pomoć, išao kod neuropsihijatra...lekovi, raznih vrsta...svaki vas samo uspava...ništa ne rešava...probudite se u goroj panici nego kada ste zaspali...a kada želite da se „skinete“ sa njih, e to su tek muke...ni psihoterapije nisu dale nikakvih rezultata...možda privremeno, na sat ili dva bi došlo neko olakšanje, a posle se sve vraćalo na staro.
Dalje više nisam mogao.
Zašto me od svih sajtova koje sam pronašao na netu privuklo baš „emocionalno prihvatanje“? U početku nisam bio siguran. Daleko od toga. Strepeo sam da će to biti još jedno razočaranje, još jedan korak na mom putu sunovrata...
...a onda razgovor... po prvi put mi neko kaže da ima načina da se to prevaziđe...bez lekova...da mogu da vratim svoju ravnotežu...i to brzo...da sve zavisi isključivo od mene i moje volje, moje želje da sve promenim...da sam vredan, kao i svi drugi...da sve svoje strahove, ubeđenja, sve negativno, ostavim iza sebe...i da ću se osećati divno, opet moći da zagrlim svoje dete, prošetam po gradu...opet da živim...
...u meni je nešto puklo...prosto sam to osetio...ne stidim se da priznam, plakao sam...dugo...da li ja to mogu?...moram...
...već godinu i po nisam popio ni jedan lek...ali ni jedan...panike su nestale...kada me bujica života povuče na neku manje lepu stranu, kada počnem da se osećam nesigurno ili uplašeno, stanem, setim se onih razgovora sa Elizabetom i onih njenih reči : „...Miloše, pa vi ste kreator vašeg života, samo vi možete sve promeniti nabolje....i zapamtite, najveće blago ste upravo vi sami...“
...ja sam imao sreće...imao sam puno volje, ali priznajem: nikada se iz svega ovoga ne bih izvukao da nisam naišao na jednu divnu osobu koja mi je pokazala kojim putem treba da krenem...ka ŽIVOTU...i znate šta, opet puno volim da živim...i tu ljubav više nikada sam sebi neću oduzeti...Elizabeta, veoma sam vam zahvalan... najviše zbog toga što ste verovali u mene kada niko nije!

Miloš G. , 55 godina
Novi Beograd