...jednom davno, živela petorica učenjaka koji su čamcem prešli preko reke i čim su nogom stupili na tlo, odmah su pomislili: „Zbog toga što nam je ovaj čamac toliko pomogao, mi ga od sada moramo nositi na našim glavama. To će biti jedan od oblika naše zahvalnosti.“...I tako su vukli čamac svuda sa sobom.
Zapanjeni ljudi koji su ih sretali, pitali su ih o čemu se radi.
„Ovaj čamac nam je spasao život, on je naš prijatelj i mi smo mu jednostavno zahvalni.“
Ljudi su se smejali: „Da, tačno, taj čamac je bio prijatelj, ali sada je, u svakom slučaju, vaš najveći neprijatelj. Sada ćete morati da stradate zbog njega, jer ono što je jednom bilo prijatelj, sada je velika prepreka. Sada više ne možete da idete kuda hoćete, niti ste u stanju da činite ništa drugo do da vučete taj čamac na svojoj glavi.“...

Koji je vaš čamac?

Koja vaša uverenja, mišljenja, strahove...nosite neprekidno sa sobom?

Ostavite svoj čamac pored reke.

Krenite slobodno.

I ne plašite se kako ćete preći sledeću reku. Na obali svake reke stoji privezano puno čamaca...malih, velikih, starih, novih...svakakvih...Možete da birate.

A možete i da preplivate reku. Čamac vam uopšte nije potreban.

Zato, ne plašite se, samo spustite čamac na obalu reke i krenite dalje...