Zašto toliko insistiranje na emocijama? Iz jednog jedinog razloga: zato što sve elemente ljudskog bića (telo, misli, duh) spaja jedna zajednička nit – emocije. One su krv ljudskog Postojanja, vodič kroz život, lakmus papir – najiskreniji indikator uspeha.

Emocionalno prihvatanje kao tehnika rada na ličnom samoostvarenju koristi i prati vaša unutrašnja osećanja: na početku kao sredstvo rada, u toku procesa kao instruktor i na kraju kao cilj. Jer svako od nas je jedinstven i neponovljiv i živi i oseća svoja osećanja na samo svoj jedinstven način. Svako od nas oseća šta je to u njemu što ga muči, tišti i boli, šta je to što želi promeniti da bi se osećao dobro. I niko drugi na ovome svetu ne može to osetiti umesto njega.

Emocije su neophodne od početka do kraja ove priče.
Zašto?

Jer, na početku beše samo osećanje. Od trenutka nastanka, od momenta začeća, dok se telo i misao postepeno razvijaju, jedino što nas vodi kroz maticu života su naša osećanja – prvobitno neizdiferencirana osećanja prijatnosti i neprijatnosti.

Svako ispunjenje naših bazičnih potreba dovodi do telesne senzacije prijatnosti i suprotno – neisunjenje do senzacije neprijatnosti.

Kako um počinje da se razvija, intelekt počinje sa analizom i definisanjem naših doživljaja. Bazična, sirova, telesna osećanja propuštena kroz filter svesti postaju emocije (osećanja sa „etiketom“): strah, radost, tuga, ljubav, bes, panika...Kasnije , tu podelu počinjemo iz unutrašnjih, telesnih senzacija da prebacujemo napolje u svet izvan nas. Nastaje podela na dobro (za nas) i loše (po nama), pozitivno i negativno, belo i crno, čisto i prljavo, itd...

Ne zaboravimo, u početku ( i kolektivnom i individualnom) ta podela je omogućavala lakši, bezbedniji život, zdravlje i opstanak. Svet je bio veliko, neistraženo prostranstvo koje je često donosilo strah i nesigurnost.

Ta podela je označila rađanje intelektualnih uverenja (ubeđenja, stavova): ovo je dobro, a ovo nije; ako uradiš ovako-bićeš zdrav; ako uradiš ono-bezbedan si.

U određeno dobu u ljudskom životu, uverenja su neophodna kao i voda, vazduh, hrana i krov nad glavom. Njihova svrha je bila da pomognu u lakšem funkcionisanju ljudskog bića. Ona izviru iz kolektivnog i individualnog znanja ljudskog postojanja.

Gde onda nastaje problem?

Kako se razvijamo telesno, intelektualno i duhovno, sve više se okrećemo spoljnom svetu: upoznajemo ga, pokušavamo da ga razumemo, shvatimo, da se uklopimo i na kraju i da ga menjamo. Spoljni autoriteti (ljudi koji su došli u naš svet pre nas): roditelji, nastavnici, naučnici, prijatelji, razni usputni likovi, prenose nam svoja znanja, uverenja i mišljenja u koja mi u početku bezrezervno verujemo. Kako i ne bi – mali smo i nemoćni, svet je ogroman, a oni su naši bogovi. Njihova uverenja postaju naša. I to je u početku u redu. I njima su drugi to usadili kao i nama.

Ali, vremenom, mi zaboravimo da su to samo nečija uverenja. Postaju naša lična uverenja, a ponekad čak i gore – naša istina o stvarnosti.

E, ovde nastaje problem. Jer život teče. Znanja koja su do juče važila danas više ne važe, saznanja zastarevaju, nauka, tehnika, umetnost – sve se menja, sve teče...a naša uverenja postaju roba kojoj je poodavno istekao rok upotrebe, a mi ih još uvek ponosno držimo u svom izlogu...A ona nam i dalje kreiraju život. Da li je onda čudno što nam život na sve liči, samo ne na ono što smo hteli?
U raskoraku između „hteo“ i „jesam“ nezadovoljstvo postaje čest gost. Tu je i puno osećanja teskobe i neisunjenosti, tj. izetiketirane „negativne emocije“ (naše, lične, naravno) koje mi vešto guramo u podrum, kao što su u davna vremena gurali lude rođake daleko od očiju javnosti.

Postajemo majstori u potiskivanju. I koliko smo „uspešniji“ u tome, toliko više imamo razne psihičke, telesne i socijalne probleme, patimo, tugujemo, kuburimo sa slabo plaćenim poslom, lošim međuljudskim odnosima...

Mi nismo krivi!!!

Naravno, niko nije kriv.

Počnimo iz početka:
Niko od naših autoriteta nije nam mislio ništa loše kada nam je preneo svoja ubeđenja o svetu i životu. Samo je hteo da nas zaštiti, da nam olakša život onako kako je jedino znao i umeo, onako kako su i njega učili.

Nije ni ubeđenje krivo. Ono je imalo funkciju naše zaštite i opstanka. „Ne smeš sam preko ulice“ – je jako logično i pozitivno kada ste mali četvorogodišnji zvrk, ali kada imate 23 godine i ne smete sami na fakultet – to je već problem. Uverenje je nekada bilo u funkciji. Sada što mu je istekao rok upotrebe i što ga je trebalo obrisati kao stari nefunkcionalni program u novom kompjuteru, e za to ne možete kriviti sebe – niko vam nije rekao da se to sme i može tek tako obrisati.

Kada smo videli da je sve moguće, i pisanje i brisanje uverenja, mišljenja, šta god vam, sada, u vašem ličnom iskustvu smeta, možemo videti i kako.

Krećemo od emocija, naravno.
Prateći vaša lična osećanja neprijatnosti, možete prihvatiti i osloboditi sva svoja dugo potiskivana i negirana osećanja. Neprijatni unutrašnji pritisak nestaje istog trenutka. To pokreće ceo sistem pozitivnih lančanih reakcija u vama.

Velika količina vaše kreativne energije, koja je do tada imala ulogu „prljavog policajca“ u čuvanju vaših „odmetnutih“ i potisnutih osećanja se oslobađa. Vaša osećanja se trenutno od neprijatnih pretvaraju u dobra osećanja.

Praćenjem tragova vaših, do sada potisnutih, emocija, stižemo do ubeđenja. Vaša ubeđenja su kreator vašeg „pogleda na svet“, pokretači vaših emocija i diktatori načina i smera vašeg delovanja.

Potisnuta osećanja su oslobođena.

Kreativna energija slobodno teče kroz vas.
Red je na ubeđenja. Vi odlučujete šta ćete sa njima. Kakav moćan osećaj.

Oslobođeni svojih nelagodnih osećanja, možete promeniti svako ubeđenje kome je „istekao rok“, da ih obrišete, neke izmenite, a ona korisna sačuvate i dalje.

Sa novom probuđenom energijom, sa jasnim, svežim „pogledom“ na sebe i svet oko sebe, spremni ste za iskreno opraštanje sebi, svom životu i drugima oko sebe.

Opraštanje je divan prečišćavajući proces u kome konačno dopuštate prošlosti i osećanjima koja ste zadržavali u sebi da se završe, a vi da budete slobodni i krenete dalje sa svojim životom. To je proces odbacivanja starog doživljaja sebe, istinsko suočavanja i rešavanje bolova iz prošlosti, shvatanje i prihvatanje da je prošlost konačna i završena.

Oprostiti nekome nipošto ne znači da toj osobi dajete pravo da nastavi ponovo da vas povređuje. Opraštanje dolazi kada shvatite da ljudi iz vaše prošlosti više ne mogu da vas povređuju kao što su to ranije činili.

Kada oprostite drugima i sebi, konačno očišćeni od uticaja prošlosti, možete se sa ljubavlju i poštovanjem prema sebi, posvetiti planiranju sopstvene lepše životne priče.

Postajete onaj koji sa radošću u sebi odlučno kreira svoj sopstveni život po svojoj ličnoj meri. Vaš život prestaje da bude posledica uticaja drugih na vas. Postajete uzrok svega lepog u svom svakodnevnom životu.

Postajete kreator svog života, kroz prihvatanje svoje pune lične odgovornosti za svoja osećanja, misli i postupke.

Tada život postaje dobar u svakom pogledu. Živite ga punim plućima. Šta god da se dogodi, sa sobom donosi i nešto dobro: neko saznanje, neku do tada skrivenu priliku, nov početak, razrešenje dugogodišnje dileme, šansu za razvijanje neke „uspavane“ sposobnosti...dobro, i uvek dobro.

I shvatate da je vaš najveći dobitak baš taj divni, jedinstveni život, da je najveća svrha  - živeti, a najveće bogatstvo ste – vi lično.

*

Terapeut sedi u fotelji i pažljivo gleda pacijenta. Zatvori svesku, osmehne se i kaže: „Gospodine, zadovoljstvo mi je da vas obavestim da ste sto posto izlečeni.“
„ Sranje!“ - uzviknu čovek, prilično deprimirano: „Šta se desilo?“
„Ne razumem.“ - odgovara terapeut: „Zar niste srećni? Izlečio sam vas!“
„Srećan?“ - pita pacijent: „Zašto bih bio srećan? Prošle nedelje sam bio Isus Hrist. A sada sam niko i ništa!“

Mi nismo niko i ništa. Nismo slučajnost. Divna je i ogromna radost kada shvatite da nismo slučajnost. Tu smo namerno, sa razlogom, sa svrhom. Svi smo deo Postojanja, svako od nas je deo božanskog porekla, kroz svakoga od nas teče neizmerna ljubav i napaja nas bezgranična energija.

Nismo slučajni. Potrebni smo Postojanju. Bez nas će nešto u Postojanju nedostajati i to niko osim nas ne može da zameni. To je ono što nam daje dostajanstvo – da ćemo nedostajati Postojanju.

Sunce i zvezde, i mesec i drveće i Zemlja – sve u Univerzumu osetiće da je prazno jedno malo mesto koje ne može da popuni niko osim nas.

Jer svako od nas je jedinstven, unikatan i nikada više u celom Postojanju neće se ponoviti neko baš takav kao vi.

Ne mogu se naći dva identična lista.

Ne mogu se naći dve potpuno iste ruže.

Na celom svetu nisu postojale, ne postoje, niti će postojati dve iste osobe.

Postojanje se nikada ne ponavlja. Uvek stvara original. Ne veruje u kopije.